Septembra 2010. godine u redove Rukometnog kluba Partizan stigao je 17-godišnjak iz Berana. Crno-beli su se te sezone pojačali znatno iskusnijim igračima nego što je to on bio, pa mu je, kao i svakom novajliji, preostalo da nosi lopte, vodu i sve ono što mu saigrači kažu. Ali, pored toga, morao je i da trenira, nekada i po 3 puta dnevno.
Sada, 4 godine kasnije, ime Mijajla Marsenića redovno se nalazi na svakom spisku A reprezentacije, a svoju 4. sezonu u Partizanu završava kao najkorisniji igrač crno-belih. Kada pogleda unazad – rado se seća svega proživljenog sa Partizanom, a kada pogleda napred – nada se svetloj budućnosti u nekom drugom dresu, neke druge boje.
– Sećam se svojih početaka. Došao sam iz male sredine u veliki klub. Baš onako kako sam zamišljao sve to – tako je bilo. Igrači su me brzo prihvatili i brzo sam se prilagodio. Ipak je bilo teško, pre svega psihički jer sam došao sa samo 17 godina . To mi je bilo prvo odvajanje od porodice, ali sam sve istrpeo, počinje svoju priču Marsenić.
– Puno sam trenirao, dešavalo se da odradim dva treninga sa prvom ekipom i odem na trening druge ekipe uveče. Sa mnom je puno radio kondicioni trener Miloš Mitrović i njemu dugujem veliku zahvalnost. A najveću podršku dobijao sam od oca i pokojne majke, kao i od svih ostalih u klubu.
Na svoj prvi trofej nije čekao mnogo. Sa Partizanom je već 2011. godine osvojio titulu državnog šampiona, ali i Super Kup.
– To je zaista bilo nešto posebno. Iako nisam igrao te sezone – uvek sam bio tu. Trenirao sam sa momcima, učestvovao na svakoj prijateljskoj utakmici i turniru i znam koliko se pakleno radilo cele godine da bi se osvojila ta titula.
Već sa 18 godina zaigrao je i u Ligi šampiona.
– Imao sam 18 godina kada smo igrali kvalifikacije za Ligu šampiona u Prešovu i sećam se da smo u svlačionici pre utakmice sa AEK-om imali sastanak i da je tadašnji trener Aleksandar Brković rekao da ja počinjem na mestu pivotmena. To je bio poseban trenutak za mene. Pre svega, zato što uopšte nisam očekivao da ću početi, ali i zato što mi je ukazano veliko poverenje. Tu sam probio led, a u grupnoj fazi Lige šampiona uživao sam u svakom trenutku provedenom na terenu.
Iako je rođen i odrastao u Crnoj Gori, prihvatio je poziv iz srpske reprezentacije i sada je u redovnoj postavci A selekcije.
– Nijednog trenutka nije bilo razmišljanja za koga ću igrati. Dok sam bio u Beranama, imao sam želju da zaigram za reprezentaciju Srbije, nikada nisam bio član bilo koje selekcije Crne Gore, tako da mi nije bio problem za koga da se opredelim.
Prošle godine je dobijao ponude iz evropskih klubova, ali se nije odlučio za prelazak. Tada je tvrdio da nije spreman, da nije dovoljno sazreo kao igrač.
– I ispada da sam bio u pravu kad sam to rekao. Jednostavno, osećao sam da treba još jednu godinu da ostanem, želeo sam da budem glavni u ekipi, da zavisi od mene igra i tako je i bilo.
Sada je na korak od potpisivanja ugovora sa makedonskim Metalurgom.
– Mislim da sam kroz igranje u SEHA ligi i u Super ligi dobio dosta toga što mi je falilo i mislim da je vreme da odem iz Partizana kojem dugujem sve. Sazreo sam i želim da odem u klub u kom ću još napredovati i naučiti, a siguran sam da je Metalurg pravi klub za to.
Da Partizan jeste jedna velika porodica potvrdio je upravo popularni Marsa kada je na kraju prošle sezone svom najboljem prijatelju Bogdanu Radivojeviću napisao pesmu. Stihovi su široj javnosti objavljeni kada je Radivojević potpisao ugovor sa nemačkim Flensburgom i otišao iz Partizana.
Podsećamo na stihove pesme:
„Otkako sam u Partizan došao, sa njim sam sve i svašta prošao.
Volim ga kao brata, a i on mene. Na leto će put Flensburga da krene.
Takvog druga, prijatelja, brata – retko ko ima,
vaspitan je da bude dobar prema svima.
Kao da ga odmalena znam, za njega sam spreman i život svoj da dam.
Ide on, a sa njim deo mene, nama bratska krv teče kroz vene.
Ne daj tamo da te mlate, volim te Bogdane, moj najmiliji brate.“
– Eto, pokazalo se da imam dara i za to, kaže Marsenić kroz smeh. – Sve je stvar inspiracije, puno puta mi se desilo da nešto napišem iz čiste dosade što na kraju ispadne sasvim korektno. Ko zna, možda napišem nešto i za Partizan i na taj način probam da mu se odužim za sve što je uradio za mene.
I, upravo ta posebna atmosfera koja krasi Partizan najviše će mu faliti kada više ne bude njegov igrač.
– Nedostajaće mi to druženje koje je za ove 4 godine bilo nešto najlepše što sam doživeo. Dosta igrača je došlo i otišlo, ali svakog trenutka je atmosfera bila fantastična. Pamtiću druženje sa svakim saigračem i posebno mi je drago što sam stekao puno prijatelja i upoznao toliko dobrih ljudi.
Za 4 godine u Partizanu osvojio je 2 titule prvaka države, 2 Kupa i 2 Super kupa. Nastupao je za kadetsku i juniorsku reprezentaciju, a sada je stalni član A selekcije.
