U januaru 2001. godine, Željko Radojević uradio je statističku analizu reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj i odneo je prof. dr Branislavu Pokrajcu na Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, koji je u tom periodu postao stručni savetnik u RK Partizan. Pokrajac je prepoznao potencijal 25-godišnjeg mladića, punog entuzijazma, i pozvao ga da radi statistiku na utakmicama našeg kluba. Željko će zauvek pamtiti 11. mart 2001. godine i utakmicu Partizan – Berane, jer je tog dana ispisana prva stranica knjige o njegovoj vernosti prema crno-belima, koja traje punih 20 godina.
Zoran Kurteš, naslednik Pokrajca na klupi Partizana, i kondicioni trener Marko Isaković rado su prihvatili da ostane u klubu i vodi statistiku. Već u sezonama 2001/02. i 2002/03. Željko se mogao pohvaliti prvim medaljama osvojenim sa crno-belima, a kako kaže, put od Pljevalja do Beograda, kada je Partizan te 2003. godine osvojio drugu uzastopnu titulu, nikada neće zaboraviti.
Volonter je bio sve do avgusta 2004. godine, kada je postavljen na mesto sekretara. Dolaskom Velimira Marjanovića na mesto Predsednika kluba, moja pozicija sekretara je postala još stabilnija. Tokom prethodnih 20 godina, bio je svedok brojnih turbulencija i poteškoća sa kojima se klub suočavao, a naročito sa aspekta finansija. Ipak, ni to ga nije udaljilo od želje i vizije da sa našim timom postigne izuzetne uspehe.
,,Veliku sreću sam doživeo kada sam sa legendarnim trenerom Nikolom Jevremovićem sedeo na klupi 2007. godine, kada smo postali prvi osvajači Kupa države Srbije. U junu iste godine došlo je do velikih promena u klubu, a za direktora je postavljen Aleksandar Blagojević, sa kojim sarađujem i dan-danas”, priča Željko.
Slobodu u uvođenju video analiza dobio je kod trenera Zorana Ivića, koji je značajno uticao na Željkovu afirmaciju u rukometu. Ubrzo ga je predložio tadašnjem selektoru Cvetkoviću, pa je u periodu od 2007. do 2016. godine radio i u reprezentaciji Srbije. Posle Ivića, za trenera Partizana doveden je Saša Bošković, sa kojim je, sedeći na klupi, učestvovao u osvajanju Kupa 2008. godine, titule prvaka Srbije 2009. i trijumfu u Super Kupu 2009.
,,U sezoni 2009/10. Aleksandar Brković postao je strateg crno-belih i ostavio mi je odrešene ruke kada su u pitanju pripreme utakmica. Mogu odgovorno reći da su analize tih godina u rukometnom svetu bile mnogo ispred svog vremena. Nije nam bilo premca, a usledili su i veliki uspesi – šampionske titule osvojene 2011. i 2012. godine, zatim osvajanje Kupa 2012. i 2013, a sve to potkrepljeno igranjem polufinala Čelendž kupa, kao i sa dva vezana učešća u Ligi šampiona. Prava je šteta što to niko nije prepoznao i potpomogao klub. Mogli smo biti srž reprezentacije i klub koji bi, uz malu pomoć, mogao dosta toga uraditi u Evropi”, ističe Željko.
U onu čuvenu Duška Radovića, da ,,nije lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan”, uverio se više puta. Posle godina, koje su obeležili brojni uspesi, usledio je veoma težak period, pre svega u finansijskom smislu, a koji se odražavao na sve sfere kluba.
Nenad Maksić je, po okončanju igračke, u Partizanu započeo trenersku karijeru i imao potpuno nove zadatke.
,,U određenim sezonama je bilo veoma važno izbeći igranje za opstanak, a bili smo i u toj situaciji. Na sreću, samo u jednoj sezoni. Opet, sa druge strane, iz naših redova u inostranstvo su otišli: Sretenović, Marsenić, Vanja Ilić, Kukić, Radojković, Milosavljev… Iz sadašnje perspektive se vidi kakvi su to potencijali bili i šta sada znače srpskom reprezentativnom rukometu. Tu se vidi celokupna snaga i vizija kluba, a pre svih Aleksandra Blagojevića”.
Tokom teških vremena, bilo je dilema u Željkovim mislima, ali ne i u srcu. Ostao je uz Partizan do dana današnjeg.
,,Moja porodica i ja smo prošli kroz godine velikih iskušenja. Razmišljali smo da li otići u inostranstvo, gde su praktično svi otišli, ili ostati i boriti se. Ostao sam zbog dece i porodice, ali samo moja supruga i ja znamo koliko nam je bilo teško”.
Godine 2018. Željko Radojević je napisao analizu za potrebe udruženja najjačih evropskih klubova FCH (Forum Club Handball) i odneo prvu nagradu.
U sezoni 2019/20. bio je pomoćnik trenera Bojana Butulije i čovek koji je pripremao golmane za utakmice. Sa decom Partizana, momcima rođenim 2000. i 2002. godine, klub je počeo takmičenje.
,,Bojan je značajno uticao na mene u momentu kada je odlazio u Rumuniju, rekavši: ‘Molim te, ako ti ponude, prihvati da budeš trener. Ja sam ubeđen da ti možeš da vodiš ovaj tim’. I to se zaista desilo. Aleksandar Blagojević me je pozvao i pitao da u narednih osam utakmica vodim prvi tim. Imao sam uslov, da obećam da ću pobediti u četiri meča. Prihvatio sam ponudu i mnogo ljudi iz sveta rukometa je pozdravilo taj potez. Dobijao sam poruke podrške sa svih strana i, u suštini, to mi je jedan od pokazatelja kakav sam trag ostavio u radu ili komunikaciji sa tim ljudima”, naglašava Željko.
Od osam odigranih utakmica pod njegovim vođstvom, Partizan je slavio u pet i vezao tri trijumfa u nizu. Kako sam kaže, nikada neće zaboraviti svoju prvu pobedu u Subotici.
,,Ta dva meseca sam, čini mi se, radio 25 sati dnevno. Imao sam veliku podršku najiskusnijih igrača – Radulovića, Radovanovića i Živkovića, jer smo se znali mnogo godina i svašta smo proživeli zajedno u Partizanu i reprezentaciji Srbije. Posle utakmice u Subotici vrlo sam emotivno reagovao u svlačionici i od tada su me igrači potpuno drugačije doživljavali. Posle poraza od Železničara u sredu, sa devet golova razlike, mi smo u subotu uspeli da slavimo protiv Spartaka. Toliko sam bio spreman za tih osam mečeva, da sam jedva čekao da počnu. Čak sam to pričao svojim prijateljima Dejanu Periću i Aleksandru Brkoviću dan-dva pre samih utakmica”.
Za naš Partizan vremenom su došli bolji dani. Predsednik Željko Perkunić je svojim dolaskom znatno uticao na poboljšanje uslova rada, unapređujući klub na svim poljima.
,,Žrtvujući se, nama ostalima je dao neku novu energiju. Energiju koja može započeti proces stvaranja nekog novog Partizana. Ja u ovoj sezoni vodim drugi tim, koji je sastavljen od igrača rođenih 2003. i 2004. godine, a u nekim utakmicama pomažu nam igrači koji su 2002. godište, a kojima je potrebna dodatna minutaža. Kada sam postajao pomoćni trener prvog tima, napuštajući za kratko tu selekciju, rekao sam da je to zdrava osnova kluba, koju treba gajiti. Hvala Bogu, sada imam mogućnost da testiram samog sebe dokle mogu doći ta deca, a u tome mi mnogo pomažu Boban Jeličić i Vasilije Đokić”.
Dragi Željko, želimo ti puno uspeha u godinama koje dolaze.
