Datum i mesto rođenja: 27.10.1940. Debelo brdo
Pozicija u timu: desno krilo
Broj dresa: 6
Trofeji u RK "Partizan": Kup 1959., Zimska liga – prvo dvoransko Prvenstvo
Broj nastupa u reprezentaciji Jugoslavije: 11
Nakon igračke karijere radio kao trener na: Islandu, u Španiji, u Grčkoj
* Počeli ste da se bavite rukometom kada je ovaj sport bio tek u razvoju.
– Išao sam u XVI Beogradsku gimnaziju i u to vreme fizičko vaspitanje je bilo najozbiljniji predmet. Na tim časovima smo stekli bazu i svestranost od atletike, plivanja, gimnastike. Bila je zaista jaka konkurencija. Takmičili smo se na nivou odeljenja, škole, Beograda i tu se stekla ljubav prvo prema sportu. Rukomet sam počeo da treniram 1958. godine u tadašnjem Dedinjcu, koji je bio preteča današnjem RK „Partizan“. A u rukometu sam vrlo brzo napredovao, što je zasluga ljubavi prema bazičnim sportovima. Godine 1959. već sam bio prvotimac RK „Partizan“, a na moju veliku sreću te godine smo već osvojili prvi trofej u istoriji našeg kluba – KUP Jugoslavije.
* Kakve anegdote Vas vezuju za taj period?
– Imao sam sreću da imam dosta dobre trenere. Tu je bio legendarni Tičić koji je sa nama radio individualano, što se danas retko sreće. Od jakog zagrevanja preko žestokog inteziteta glavnog dela treninga, imali smo individualni rad. U tom delu smo radili na tehnici, kao i na taktici. Bili su tu još kao treneri Zoran Pantazis, sada nažalost pokojni Vučinić i mnogi drugi istinski zaljubljanici u rukomet.
– Trenirali smo prvo gde su sada teniski tereni Partizana, pa smo prešli na teren Vojne gimnazije. I danas se sećam svlačionica na spratu stadiona. U to vreme nisu baš svi klubovi imali svog ekonoma i svoju opremu, dok je RK Partizan sve to imao. Imali smo jaku upravu, ali moram da priznam ipak su to bila druga vremena. Većina rukometaša iz tog vremena bili su studenti. Glavna odlika našeg tima bili su treninzi, na kojima smo se maksimalno trudili. Bila je prava milina u to vreme biti član RK Partizan.
* Šta je za g-dina Erora prava asocijacija kada se pomene RK Partizan?
– Već spomenuto drugarstvo, osvajanje trofeja, odnosno Nacionalnog kupa 1959. godine. Anegdota za to je da se meč igrao na starom Sajmištu i da je televizija prenosila. Taj crno-beli snimak pamtim dosta dobro. Pobedili smo Mladost iz Zagreba, koja je bila član Prve lige, a mi smo tada bili srpskoligaši. E sada vidite koliki je to bio uspeh, pravi bum. Tada je JSL Sport mnogo pisao o rukometu i kada smo imali kvalitet igrali smo veće utakmice na Tašmajdanu gde su tribine bile ispunjene do poslednjeg mesta. Popularni „Taš“ je bi mesto gde se okupljalo sportsko krem društvo.
* Kojih se još slika sećate?
– Jednom nedeljno smo igrali rukomet protiv košarkaša, pa sledeće nedelje smo igrali košarku protiv istih protivnika. Tu je bilo smeha kako oni igraju rukomet a kako mi igramo košarku. Još jedno mesto bilo je legendarno za skupljanje sportista, to je bio bioskop „Beograd“.
* Koji Vam je period proveden u RK Partizan ostao u sećanju pored 1959. godine?
– To je bilo dvoransko prvenstvo Jugoslavije u Zrenjaninu. Igralo se u zimu, a nije bilo grejanja. Mi smo skupili snage i osvojili to takmičenje. To je biloo vreme kada je rukomet polako ulazio „u dvorane“. Podloge na kojima smo mi igrali bile su beton, asfalt, šljaka na koju je trebalo pasti. Bez obzira na to, padali smo, pravilo dosta duela, ma igralo se jednom rečju „muški“.
* Da li prema Vašem mišljenju postoji razilika između rukometa nekad i sad?
– I tada kao i sada igrao se kontranapad, ali se lepše igralo. Sada je akcenat na fizičkoj pripremi na odlascima u teretnu, to je bildovanje. Više se sada igra na skok. Mi smo imali bolju lepezu šuta, a sada igrači imaju samo specijalnost, to je obično skokšut. Mi smo bili univerzalci, mogao sam da se snađem na skoro na svim pozicijama. Cela tadašnja liga je mnogo duže trajala, igrali smo protiv velikih timova kao što su RK „Partizan“ iz Bjelovara, RK „Borac“ iz Banja Luke, RK „Medveščak“ iz Zagreba, RK „Kvarner“ iz Rijeke, RK „Slovan“ iz Ljubljane i mnogi drugi timovi. Nije bilo komfora, da se putuje klimatizovanim autobusima, išli smo vozovima sa presedanjima. Karantini su bili samo na dužim relacijama. Ono što je najvažnije nismo upotrebljavali nikakva sredstva, a današnji sport jednostavno ne može bez toga. Danas se zarad rezultata žrtvuje zdravlje ljudi.
* Jedan ste od ljudi koji ste postavili temelje RK „Partizan“.
– Nisam samo je, imao sam sreće da budem član te generacije. Za RK „Partizan“ se znalo i van granica naše zemlje. Bilo je to jedno veliko zadovoljstvo.
* Kako Vam sada izgleda RK „Partizan?
– Vidim da se radi o grupi ljudi koji pre svega vole rukomet, a posebno mi je drago da su odrastali uz njega. Svi operativci koji vode klub su veliki poznavaoci ove, za mene magične igre, pa samim tim ni rezultati neće izostati. Posebno mi je drago da vode računa o bivšim rukometašima. Na dobrom su putu, mladi su, edukovani su, imaju ideju, prate savremene trendove. I nama bivšim igračima odmah je lakše kada sve to vidimo, zbog toga imaju našu bezrezervnu podršku.
* Bili ste specijalni gost na finalu KUP-a za 2008. godinu koji se igrao u Pančevu.
– Tada sam video da RK „Partizan“ ima mlad i perspektivan tim, a sadašnja pojačanja su doprinela da tim bude sastavljen od mladosti i iskustva. Svakako moraju još da rade i da ulažu u sebe, jer je to jedini put ka uspehu. Imaju sve uslove da naprave rezulat, upravu koja čvrsto stoji iza njih, a to je najvažnije.
Beograd, novembar 2008. godine
