1. Kad se kaze Partizan na sta prvo pomislis ?
Prvo pomislim na sportsku familiju, na svoje decacke i momacke dane,na mirisljavu lipu u basti restorana, na Mikija,Bozu, Padeza, Djakonija…..
2. Sta ti je draze igracki ili trenerski dani u RK. Partizan ?
Igracki dani su mi mozda drazi. Tada u vremenu osamdesetih je sve bilo nekako iskrenije, Trudim se da mi u secanju ostaju samo lepi momenti, Kao trener sam mozda dosao u pogresno vreme. Pocela su previranja u klubu . Ljudi koje sam znao od ranije nisu bili kao pre. Grupasenja, ogovaranja, svadje sve je to za mene bilo nepoznato. Nasuprot tome veliko zadovoljstvo mi je bilo trenirati te divne mlade momke i saradjivati sa Markom, Mikijem, Gagijem, Zaretom, Gavrom, Željkom…
3. Kako se postaje Partizanovac / i kako si ti poceo i postao / ?
Odmalena sam navijao za Partizan. To je i bila tradicija nase porodice. Ja sam rodjen i odrastao na Kosovu, tacnije u Gnjilanu. Secam se dana kada je mene i starijeg brata otac poveo na fudbalsku utakmicu u 70 ak kilometara udaljeno Skoplje.Igrali su Vardar i Partizan a ja imao oko 8-9 godina. Praznik, dogadjaj i dozivljaj koji se ne zaboravlja i koji je kod mene ostavio trag i povecao ljubav prema crno-beloj boji. Sa rukometom se susrecem u Gnjilanu gde je drugoligaska ekipa ,,Bozur„ trenirala u mom komsiluku. Tu se stvorila ljubav prema rukometu. Posle zavrsetka osnovne skole selimo se u Kaludjericu nadomak Beograda a ja upisujem srednju hidrometeorolosku skolu koja je bila blizu stadiona Partizana u Prokopu. Nakon par meseci u Beogradu, obilazeci vise puta oko stadiona, smogao sam snage i upitao portira za rukometni klub. Uputio me je kod Mikija Stevanovica i od tada je to krenulo i trajalo do 1988 kada sam dosao u Nemacku.
4. Kako ti se cini tvoj Partizan danas ?
Organizaciono moze se uporedjivati sa najboljim evropskim klubovima. Nazalost situacija u kojoj se nalazi nasa drzava, nas sport nije mimoisla ni rukometni klub. Besparica i nemogucnost da se mladi igraci vezu na duzi vremenski period pravi ogromnu razliku u kvalitetu izmedju nas i bogatih evropskih klubova.
5. Najdraza tvoja crno- bela utakmica / igracka i trenerska /
Utakmicu kao trener bih izdvojio Partizan – Zagreb (2005) u cetvrtfinalu kupa pobednika kupova gde smo dobili sa tri gola razlike, ali nazalost ispali iz daljeg takmicenja zbog jednog gola. Atmosfera u prepunom Pioniru bila je za pamcenje. Sama cinjenica da je Zagreb bio skup reprezentativaca Hrvatske, toj pobedi daje jos vecu tezinu. Kao igracku utakmicu bih izdvojio osvajanje kupa Srbije gde smo kao drugoligaski tim u finalu dobili tadasnjeg prvoligasa bivse Jugoslavije, Dubocicu iz Leskovca. U daljem takmicenju (kupa bivse Jugoslavije) smo izbacili Sarajevskog Zeleznicara (takodje prvoligasa) i nazalost ispali od Zagreb Hromosa. Bio sam kapiten i srednji bek vrlo talentovane generacije u kojoj su igrali pored ostalih i Djurkovic, Padezanin, Mihajlovic itd.
6. Najdraza navijacka pesma ?
Dok partizan bitke bije
7. Da li je lakse bilo biti trener RK.Partizan ili selektor zenske rukom.reprezentacije ?
Ni jedno ni drugo nije bilo lako. Nikada nisam imao problema sa igracicama, igracima i najblizim saradnicima. Ipak mislim da je u reprezentaciji bilo lakse.8. Sta RK.Partizan nedostaje danas da bi se upustio u trku sa vodecim evropskim klubovima ?
Partizanu nedostaju tri stvari a to su: pare, novcana sredstva i lova.
9. Da li ima neka zanimljivost koje se rado secas za vreme tvoje duge igracke karijere u crno-belom dresu?
U Arandjelovcu pocetkom osamdesetih odradjujemo pripreme sa novim trenerom Djordjem Vucinicem i njegovim pomocnikom Klisicem. Tokom jednog treninga, za vreme uvezbavanja akcije, Vucinic se obraca Klisicu misleci na Bozu Djurkovica:”Ovog junosu treba prikljuciti prvom timu.” Krisom smo umirali od smeha jer je Boza vec par godina bio u prvoj postavi i prvi desni bek.
Na turneji u Nemackoj na zagrevanju pred utakmicu Miki Stevanovic za zapisnickim stolom sastavlja zapisnik. Odjednom dolece lopta i pogadja Mikija u nos. Naocare lete u sto delova. Mozete da zamislite koje su to psovke bile upucene dvojici nemackih igraca na srpskom jeziku sa nemackim akcentom. Oni su nemo posmatrali dok smo se mi valjali od smeha.
Jednom, vracajuci se sa turneje iz Nemacke na granici morali smo svi da izadjemo iz autobusa i stanemo pored svojih stvari. Golmanu Miletu Malesevicu u torbi carinik nalazi kabal za kompjuter Comodor 64. ,,Sta je ovo gospodine kakav je ovo kabal ?„ ,,Kupio sam aparat za brijanje, od, od, od aparata„ odgovara Mirela. ,, Ne bih rekao, ipak je ovo kabal od kompjutera„ nadovezuje se carinik„. A Mirela onako ozbiljno i uverljivo,,Nemoguce, znaci ja sam prevaren !„ 10. Posecujes li sajt RK.Partizan i kako bi ga ocenio,da li bi nesto promenio ,dodao i sl.?
Naravno da svakodnevno posecujem nas sajt. Izgleda svetski, kvalitetno i moderno. Mada je jos u fazi punjenja materijalom a normalno nas bivse igrace interesuje pored aktuelnih zbivanja malo i arhive.
11. Poruka za kraj ?
Partizan je moj klub i ja mu od srca zelim sve najbolje.
Beograd, 16. Jun 2009. godine
