Kada je na jednom od poslednjih odbrojavanja do početka Evropskog prvenstva, prilikom ostavljanja poruka na lopti reprezentativcima, Predsednik Rukometnog saveza Srbije, Velimir Marjanović napisao „MEDALJA“ mnogi su se začudili optimizmom Predsednika, neki možda i nasmejali. Hvala Bogu pa su stručni štab i reprezentativci mislili kao Predsednik. Godinama je Velja govorio kako zenit srpske reprezentacije treba da bude u Beogradu 2012., međutim put ka planiranom cilju nije bio baš po planu i nije bio progresivan. Ovaj uspeh je time veći i dobija još više na značaju. U Srbiji je uspeh rukometaša odjeknuo baš jako. U senku je palo sve drugo pa čak i veći uspesi recimo vaterpolista i Noleta. Srpski narod mnogo voli rukomet i dugo baš dugo je čekao neku radost ovakvog formata. Mentalitetu našeg naroda apsolutno odgovara sport u kome se svaki čas nešto dešava, padaju golovi kao na traci, golmani brane u serijama, između dva gola ne mora da prođe više od 5 sekundi, trči se, skače se, pršte dueli na sve strane i sve ostalo što rukomet čini tako atraktivnim. Kao kada je malo dete ljuto na oca što je često van kuće pa ga kad dođe, dete nekad ignoriše, siguran sam da je tako i sa rukometnom publikom. Godinama nas je ignorisala zbog silnih razočarenja u rukometaše, koji su ranijih godina bili jako uspešni u obe konkurencije i muškoj i ženskoj. Zato je bilo potrebno jako malo da se u roku od tri dana na rukometu skupi bezmalo 40 hiljada ljudi. To je ako ne veći onda barem približan uspeh osvajanju medalje, jer je već na polufinalu rukomet u Srbiji pobedio.
Ovo Evropsko prvenstvo ima nekoliko pobednika i nekoliko gubitnika. Svakako najveći pobednik je naravno pobednik tj. Danska. Podigli su se iz pepela, nakon nularice posle prvog kruga podizali su lagano formu, čekali neke rezultate, ušli skoro srećno u polufinale i tamo pokazali ko su i šta su.
Srbija je ponovo na rukometnoj mapi i Evrope, a možda što je još važnije i u javnosti svoje zemlje. 15 dana tokom kojih je trajalo prvenstvo Srbija je pričala samo o rukometu. Sada već sigurno antologijska polufinalna utakmica protiv Hrvatske je bio jedan od najgledanijih sportskih događaja u poslednje vreme kod nas.
Makedonija je takođe jedan od pobednika i to doček zemljaka reprezentaciji i pokazuje. Peti u Evropi, plasman na kvalifikacije za OI i Lazarov kao najbolji strelac u istoriji evropskih prvenstava i pre svega fenomenalna podrška navijača i u Nišu i u Beogradu daje za pravo makedonskom narodu da slavi rukometaše kao pobednike. Umalo da ponove uspeh košarkaša.
O gubitnicima ne bih nešto posebno, samo neka bude da su po meni to svakako Francuzi koji su kao prvi favoriti totalno podbacili, Španci koji zbog svoje ležernosti na kraju ostadoše bez medalje, Slovenci koji su u dve utakmice imali priliku da ostvare plasman na kvalifikacije za OI iako su podmladili reprezentaciju i igrali veoma hrabro, Mađari koji su iz idealne situacije posle prvog kruga na kraju bili samo osmi i naravno Rusi, poslednjih godina totalni gubitnici.
Što se igrača i golmana tiče konkurencija je bila jaka, ali ne i najjača. Kao i svake godine bilo je povređenih koji ili nisu mogli da odgovore obavezama prema reprezentaciji ili koji su to činili sa umanjenim mogućnostima. Nedostajali su neki Šmal, neki Boesen, neki Šterbik, Marcin Lijevski, Ćema Rodrigez, Knudsen, Nedesbo, Karlen, Stefanson, Kjeling, Gudjonson, Ege, Kraus i neki ostali sa kojima bi ovo prvenstvo bilo još bolje i atraktivnije.Svaka reprezentacija je imala svog vođu ili unapred određenog ili istaknutog na terenu. Svakako je Mikel Hansen Dance vodio ka zlatu, ali ne sme se zaboraviti uloga Bo Spelerberga koji je možda i ključni faktor bio u podizanju posrnule Danske. Lakoća sa kojom je Landin branio tera me da proverim da li je 88.ili 78.godište, što se kaže branio je kao „mator“. Srbe je napadački vukao Momir Ilić, bio jedan od najkorisnijih igrača i po proceni takmičarske komisije prvenstva bio i najkorisniji tj. MVP. Velika čast i za Mošu i naravno za srpski rukomet koji dugo nije imao u svom posedu takvo zvanje. Bravo Mošo! Kada te cela zemlja upozna, kada ti mnogo desetina hiljada ljudi skandira ime i prezime onda znaš da si novi idol nacije, ljubimac publike. Darko Stanić. Ozbiljan kandidat za srpskog ministra odbrane kako je već odomaćeno u javnosti. Način i stil branjenja kao što je njegov ne mogu da se nauče, ni u Mojkovcu, ni u Beogradu, Skoplju ili gde već, to se jednostavno rodi. Kada u mnogo utakmica na prvenstvu, čak i u momentima kad se rešava utakmica, jedan golman uhvati toliko „živih lopti“ onda nešto nije u redu. Sa Darkom Stanićem to je više nego u redu. Stanke, čekaš Karabatića dugo, znam, ako Bog da uhvati mu živu u Londonu. Dovoljno je jednom.
Kod ponosnih bronzanih, na mene najveći utisak su ostavili krila i Kopljar i Lacković. Čupić, Štrlek pa i Ninčević igrali su vrlo kvalitetno i kada pogledam ko tu sve još konkuriše na tim mestima jasno je da Hrvatska ne mora da brine o krilima neko vreme. Lacković je bio na sjajnom nivou i pokazao je možda i jedne od najboljih partija u reprezentativnom dresu. Osporavani i možda i omalovažavani Kopljar je odigrao odlično prvenstvo i verovatno time neko vreme skinuo sa sebe teret nezadovoljnih novinara i dela javnosti. Alilović takođe dosta dobar, međutim za zlato na javi su potrebni i drugi igrači koji su malo podbacili.
Za Špance ne mogu da kažem da se neko posebno istakao u napadu, jer sa velikim brojem rotacija u igri teško je da se neko nametne. Što se tiče odbrane, gospodario je Viran Moros i zasluženo osvojio nagradu za najboljeg defanzivca celokupnog prvenstva.
O Lazarovu je već dosta rečeno i ne treba napominjati njegov doprinos Makedoniji ne samo sada već svih ovih godina kada Makedonci i nisu bili na ovom nivou i kada su možda gubili još u pretkvalifikacijama. On je uvek bio tu, igrao za svoju zemlju, iako je, siguran sam, imao ponude i mogao da uzme drugu nacionalnost i zaigra za neke druge reprezentacije. Svaka mu čast i naklon veliki.
Kod trenera je mnogo toga jasno, najbolji su oni koji imaju najbolji rezultat. Ulrik Vilbek je osvojio svoje drugo muško evropsko zlato. Drugo na poslednja tri prvenstva i time drži kontinuitet dobrih rezultata Danske na velikim takmičenjima od kada ih je preuzeo nakon još boljih rezultata sa ženskom reprezentacijom. Njegov plejstejšn od prošle godine je malo skupljao prašinu, ali kada je bilo najvažnije uzeo je džojstik u ruke i vodio ekipu do zlata.
Veselin Vuković je ušao u istoriju srpskog rukometa sada i kao trener, nakon mnogih i igračkih uspeha. Postao je prvi srpski trener koji je igrao finale evropskog prvenstva, prvi trener koji je srpskom seniorskom rukometu doneo medalju i samim tim postao najuspešniji selektor Srbije. Sad mu želim da bude prvi selektor koji će rukometnu Srbiju odvesti na Olimpijske Igre.
Slavko Goluža je uspeo da osvoji prvu selektorsku medalju pa makar je to i bronzana, za Hrvate navikle na uspeh možda i malo. Međutim kada se pogleda istorija utakmica za treće mesto nija baš pohvalna statistika. Malo nesuglasica sa nekim igračima u ekipi, malo nepoverenja od javnosti stvorile su još veći pritisak, ali su Hrvati i njihov selektor ipak osvojili medalju pre svega kvalitetom koji imaju.
Španski selektor Rivera, kao jedno od najvećih imena među trenerima na ovom prvenstvu je odlično sklopio ekipu, vrlo dobra selekcija je mogla da odgovori na mnoge zamisle i taktičke varijante. Špance je međutim totalno poremetila ta rotacija kako igrača tako i golmana, gde mislim da je sve funkcionisalo po nekom ključu, manje ili više u odnosu na taktiku, tako da je u svemu tome Španija pala dok se recimo Danska podigla upravo zbog svesnog menjanja, shodno dešavanjima i razvoju situacije na terenu.
Ne mogu, a da za kraj ne pomenem opet Lazarova. Pa gde si žurio čoveče onaj poslednji šut na utakmici, što ne sačeka još koju sekundu… Sad bi mi nosili zlato oko vrata, a vi bi bar izjednačili uspeh košarkaša… Možda.
Do aprilskih kvalifikacija i borbe za Olimpijske Igre, neka napreduje rukomet! Uzdravlje! Izvor: balkan-handball.com
